Прича о Дану розих мајица
Широм света се последње среде у фебруару обележава као Дан борбе против вршњачког насиља. Све је почело 2007. године, када је група активиста у једној канадској провинцији покренула иницијативу након што је канадски ученик Чарлес МекНил у школу дошао са розе мајицом на себи и због тога претрпео ругање и вербално насиље од својих вршњака. Ученик је розе мајицу обукао у знак подршке мајци оболелој од карцинома дојке. Активисти су купили 50 розе мајица и поделили их његовим вршњацима у школи који су их носили као подршка дечаку. Ученици су почели и сами да долазе у школу облачећи розе мајице, које су тако постале симбол борбе против вршњачког насиља у школама који се широм света обележава последње среде у фебруару.
На ову тему ученица наше школе написала је рад који можете прочитати у наставку.
Сајбер насиље
Може ли се живот „нормалног“ човека, нарочито тинејџера, данас замислити без интернета? Чути да нека особа млађа од 20 година нема профил на инстаграму, твитеру или фејсбуку, за друштво у којем живимо је неприхватљива вест. Такву особу чак и сажаљевамо, јер сматрамо да пропушта сву забаву коју интернет може понудити.
Друштвене мреже великим делом остају доследне свом називу. Оне представљају јединствен начин повезивања различитих култура и омогућавају непрекидну размену информација. Говорећи из личног искуства, склапање пријатељстава никада није било лакше него путем ових платформи – редовно размењујем поруке са пријатељима који живе у Нишу, Тексасу и Јапану, а временске зоне и даљина не представљају ни најмању препреку.
Међутим, бити константно „онлајн“ и лако доступан великом броју људи чини појединца идеалном метом насиља. Ако наведеним чиниоцима придодамо и могућност одржавања анонимности, слободно се може рећи да никада није било лакше вршити насиље него сада: направити „хејт“ страницу, поставити материјал који се жртви насиља неће допасти и прикупити публику коју ће то заинтригирати – сви ови кораци сада захтевају свега неколико покрета прстом.
Сматрам да се у нашем друштву емпатија јавља готово у траговима, те уколико насиље не достигне свој врхунац, ретко ко ће одлучити да реагује. Заправо, свако од нас је макар једном био сведок неког вида насиља, било да је тога свестан или не. Чињеница да је готово 60 одсто тинејџера у неком тренутку било на позицији жртве сајбер насиља, нимало није охрабрујућа, али ни изненађујућа. Раније је свако дете имало своју омиљену играчку, а у старијем узрасту и омиљену књигу. Сада, уместо књиге или лутке, деца која још увек не умеју ни течно да говоре, поседују „паметне“ телефоне, којима неретко рукују боље него њихови родитељи, а чак и пре него што научи да чита, дете самоуверено уме да укључи свој омиљени цртани филм на јутјубу.
Комуникација тинејџера се све више своди на размену порука и слика, а директна интеракција са људима сведена је на минимум. Овакав начин одрастања онемогућава деци да развијају емпатију и науче како да се правилно опходе према људима, па је малтретирање путем интернета свакодневна појава и својеврсни вид забаве.
Размишљајући о далекој будућности и својој деци, схватам да је свет у којем живимо суров. Зато сматрам да генерације које следе треба учити најпре како да одбране и себе, али и друге и да не дозволе закону јачег да угуши глас слабијих. Храбри су они који се насилницима супротставе, а не они који исмевају, псују и вређају друге кријући се иза екрана.
Дина Кецман 4/1
